BLOG

 

RAZMIŠLJANJE O PROBLEMU OTUĐENOSTI U NAŠEM VREMENU

11 Mar 2011, Posted by Adam in Adam's Journal

Društvo i društvena zajednica su jedne od najstarijih institucija razvijanih paralelno sa evolucijom čovečije vrste. Obrazovanje zajednica je svojstveno i drugim bićima, ali u slučaju čoveka predstavlja i borbu i potrebu i osobinu. Osobinu kojom jedna duša obezbeđuje postojanje.
Sumrak polako prekriva grad. Mihajlo se užurbano penje stepenicama ka svom stanu. Misli su mu nemirne. Ta prijatna obuzetost izazvana njegovim ushićenjem povodom večerašnjeg odlaska na proslavu rođendana njegove drugarice, čini svaki njegov korak prosto savršenim. U rukama nosi vešto, brižljivo i nadasve elegantno zapakovan poklon i očaravajuć buket od sedam još nerascvetanih ružica roze boje. Vreme koje je proveo kod kuće dok je okončavao odevanje svoje pojave proteklo je, blago rečeno neosetno, iako je realno prošlo prilično vremena. Na vreme jednostavno nije stigao da obrati pažnju, jer je sve više bio omađijan toplinom koju je donosila neizvesnost predstojeće zabave.
Noć je već uveliko smenila dan. Poštujući iskvareno pravilo da zabave počinju u “gluvo” doba noći, Miša je bio pred klubom. Prigušeni zvuk muzike prostirao se ulicom. U neposrednoj blizini ulaza na telu su se mogle osetiti i vibracije koje basevi nose. Kvalitetni i poznati tonovi su obećavali. Ushićenje u Miši je raslo. Za njega počinje niz dugo iščekivanih susreta i trenutaka; ono čemu se ni u snu nije nadao.
U velikom, prilično nepreglednom broju ljudi, ugledao je svoju staru drugaricu, povodom čijeg rođendana će se svi okupiti. Slavljenica je u tom trenutku izgledala kao iz bajke. Takođe, njena pojava je delovala božanski. Vrlo proporcionalno i privlačno građena i prefinjeno izazovno, ali ne i vulgarno odevena, stajala je graciozno pozdravljajući se i primajući čestitke i poklone od zvanica. Dok se “probio” kroz masu ljudi zatekao je slavljenicu kako sa uživanjem posmatra prisutne. Na Mišin nežan dodir vrhovima jagodica po blistavoj koži njene ruke, ona se trgla. Nakon što je ugledala njegov lik, srdačno ga je zagrlila i izljubila kao sestra rođenog brata. Stajali su njih dvoje jedno uz drugo i neobavezno pričali uz puno naprezanja, jer su bili pod presijom kvalitetnog ozvučenja sale. Za početak, sve je bilo u skladu sa Mišinim očekivanjima, dok od sagovornice nije saznao da se jedna devojka neće pojaviti te noći. Prema toj devojci gajio je posebne simpatije, a bio bi u prilici i da joj zaokupira pažnju. Blago uznemiren, spolja neprimetno, napustio je slavljenicu kada više nije mogla da obraća pažnju na njega zbog drugih koji su pristigli.
U nepreglednoj grupi ljudi koja je igrala uz muziku Mihajlo je naišao na mnoge svoje poznanike i poznanice kojma se pridružio u plesu u kom svako skakuće i mrda prema svom nekom nahođenju i stilu, navodno igra. Mnogo osmeha, pogleda i atraktivnih devojaka, tehnički složenih pozdrava i rukovanja, “uživanje” u igranju uz preglasnu muziku, naterali su Mišine teške misli na beg, tako da se opustio i zaboravio na razočaravajuću informaciju. Ako izuzmemo tu informaciju i sve vezano za nju, Mišina iščekivanja nastajala tokom celog dana i duže, spontano su se ostvarivala.
Međutim, u jednom trenutku, kada je nastupila pauza u emisiji finih zvukova elektronske muzike, grčevita jeza obuzela je Mihajla. Shvatio je da stoji usamljen, a okružen stotinom ljudi na rođendanskoj proslavi; žurki od koje, na kraju i nije previše očekivao. Ceo sistem misli, želja i ideja istopio mu se poput kule od peska na kiši. Imao je osećaj da je vreme i sve oko njega stalo. Kroz misli, umesto muzike, odzvanjala mu je jedna poražavajuća činjenica: okružen je velikim brojem ljudi koji u nepreglednim celinama stoje, igraju, neki kako-tako komuniciraju, neki se zabavljaju zanosom različitih ili kombinacijama različitih opijata… A on stoji sam kao jezgro atoma odvojeno od svoje sredine omotačem nepoznatog porekla. U trenutku, stajao je bez igde ikog ko bi pažnjom ili makar prisustvom potvrdio da je ravnopravan deo grupe ljudi koji su na istom tom mestu sa bezmalo istim ciljem.
Mišu je zadesilo ono od čega danas svako od nas strahuje – usamljenost. Svaka žena, svaki muškarac, svako se ceo svoj vek bori da uvek ima nekog pored sebe ko će pružiti ruku, toplu reč, malo pažnje… Nekog ko će biti tu pored i kome će biti uzvraćeno istom merom. Svako od nas može biti vuk, pirana, meda, hijena, lane ili neka druga zver, “zoon politikon” precizirao bi Aristotel, ali ako nemamo uz sebe tu posebnu neku osbobu punu topline i razumevanja, spremnu da podeli i radost i neuspeh, trenutak jednostavno – retko šta može imati smisla, bilo kakav podvig da je u pitanju. Nema te stvari i te cene koja može nadomestiti osećaj radosti kada osetimo postojanje te osobe u tom posebnom trenutku. Na kraju, niko ne može da uspe sam u ovoj surovoj današnjici.

Adam Rakićević
Podstaknuto filmom “Naqayqatsi” i pesmom Momčila Nastasijevića “Na trgu me osama snađe”. U čast pokojne profesorke Svetlane Svilenković.

Post a comment